Награда Притцкер 2026 додељена је Смиљану Радићу Кларку, чилеанском архитекти чије стваралаштво спаја материјалне експерименте, културно сећање и суптилну осетљивост на људско искуство. Жири је истакао да његове зграде балансирају на граници привремености и нестабилности, а ипак пружају стабилно и оптимистично уточиште.
Корени и историја који обликују архитектуру
Радић је рођен у Сантјагу у породици миграната – његов отац је пореклом из Хрватске, а мајка из Велике Британије. Овај спој култура обликовао је његову свест о сложености света и доживљај живота као процеса стварања смисла, а не само наслеђивања традиције. Архитекта истиче да понекад своје корене треба створити самостално како би се стекла слобода у деловању и размишљању.
Креативни пут пун изазова
Пут Радића до архитектуре није био линеаран. Већ са четрнаест година сусрео се са пројектовањем зграда у уметничкој школи. Студије архитектуре на Pontificia Universidad Católica de Chile завршиле су се почетним неуспехом – није положио завршни испит 1989. године.
То му је ипак отворило пут ка даљим студијама историје архитектуре у Венецији и путовањима широм света, које сматра темељем свог образовања. Од самог почетка његови радови су повезивали архитектуру са филозофијом, уметношћу и књижевним инспирацијама, стварајући просторе у којима се рађају идеје.
Pritzker 2026. Мали студио, велике идеје
Године 1995. Радић је основао сопствени студио у Сантијагу, интиман и свесно пријатан. Заједно са супругом, вајарком Марселом Кореа, створио је између осталог Casa Chica (Вилчес, Чиле, 1997), склониште од 24 метра у Андима, грађено ручно. Њихова сарадња није само пројекат, већ свакодневни дијалог и размена идеја, који обликују сваку реализацију.
Архитектура као уточиште и рефлексија
Радић испитује границе између онога што штити и онога што инспирише интроспекцију. Његови пројекти балансирају између склоништа и азила, заштите и осетљивости. У центру његових размишљања је крхкост – прихватање ломљивости као нераздвојног дела живота.
Његове привремене конструкције, као и стамбене и институционалне зграде, остају емотивно присутне и свесне контекста у коме настају. Зато је то архитектура осетљивости.
Међународне реализације и признање
Радић је стекао светску славу захваљујући пројектима као што су The Boy Hidden in a Fish (Венеција, 2010) и 14. Serpentine Pavilion у Лондону (2014), привремено склониште од стаклопластике. Године 2017. основао је Fundación de Arquitectura Frágil, организацију која подржава експерименталну архитектуру и интердисциплинарни приступ дизајну.
Његово стваралаштво је награђено бројним међународним признањима. Између осталог, наградом Architectural Record Design Vanguard, Oris Award, Arnold W. Brunner Memorial Prize, као и Grand Prize на Pan-American Architecture Biennial у Киту. Његова дела су такође више пута излагана у Токију, Лондону, Њујорку, Хирошими и Сантјагу.
Архитектура која осећа
Радић и даље живи и ради у Сантјагу. Води интимну праксу у којој је сваки пројекат личан, промишљен и дубоко осећан. Његова награда Pritzker 2026 истиче да савремена архитектура може бити и експериментална и пуна осетљивости. И не заборавља људе, којима нуди простор за живот, размишљање и инспирацију.
