Здзислав Бексински је одлично познат по свом сликарском, цртачком и фотографском стваралаштву. Поред тога, стварао је монументална дела од метала и жице спојене лимом. Настајали су и модели од гипса који формално спајају апстракцију и фигурацију. Године 1964. у Старој Поморанџерији у варшавским Лаженкама, у Галерији Уметника и Гледаоца, одржана је самостална изложба уметника. Кустос Јануш Богуцки представио је више од 20 уметникових скулптура. Сигурно је да приближавање широј публици још једне, најмање познате активности Бексинског попуњава значајну празнину. Са друге стране, то пружа могућност потпуније анализе његовог уметничког пута.
Да ли се Бексински бавио вајарством?
Скулптуре Здзислава Бексинског за многе су право изненађење. Дуги низ година просторне форме биле су мало познати артефакти, чекајући да буду шире обрађене. За разлику од каталога слика уметника, не постоје посебне публикације посвећене скулптури. Прилика за представљање бронзаних одливака указала се 2023. године у вртовима Краљевског замка на Вавелу. Потом, у потпуно другачијем простору, у историјском руднику „Гуидо” у Забржу. У ствари, то су биле прве изложбе посвећене искључиво скулптури.
Педесете и шездесете године
Крајем педесетих и почетком шездесетих година уметник се интензивно бавио управо скулптуром. Наравно, ова епизода у његовом стваралаштву трајала је свега деценију и није довољно позната ни описана. Због тога у литератури наилазимо само на кратке напомене о рељефима, плитким рељефима или радовима од жице. У јануару 1966. године Бексински доноси одлуку важну са становишта даље уметничке каријере. Одлучује да престане да се бави цртежом и скулптуром и у потпуности се посвети сликарству. На тај начин судбина скулптура је запечаћена. Одлука о рушењу породичне куће у Саноку и потреба за пресељењем у Варшаву доводи до тога да је радове требало негде складиштити. Тако су скулптуре доспеле у збирку Историјског музеја у Саноку и Народног музеја у Вроцлаву.
У каснијим годинама Бекшињски се није враћао скулптури, напустио је тај медиј. Између осталог, зато што није имао одговарајући простор, атеље нити довољно финансијских средстава да настави ту активност. То је несумњиво одлучило да га данас доживљавамо пре свега као сликара. Као последица тога, данас можемо да уживамо у малом броју његових скулптура.
Хамлет и Макбет
Скулптуре настале на жичаној конструкцији, прекривеној гипсом, заваривањем лимова, укључују дела инспирисана књижевношћу Хамлет и Макбет. Скулптуре са изражајном текстуром линија и удубљења. Хамлет је прерађени приказ људске фигуре, издужене и снажно савијене, пример скулптуре која делује снагом велике размере. Виткост, нереалност седеће фигуре, појачана деформацијом облика, чини Хамлета делимично апстрактним делом, производом уметничке визије. Са друге стране, друга скулптура, Макбет, свакако је трагична фигура. Представљена је као клечећа фигура. Са рукама драматично подигнутим ка горе, представља једну од најекспресивнијих скулптура уметника. Купљена је за колекцију од стране БВА у Жешову.
Главе
Скулптуре из серије Главе,синтетичке, глатко обрађене и изузетно детаљне, представљају циклус варијација на тему људске лобање. Очне дупље и други отвори имају различите облике и дубине. Поред тога, боје коришћених патина стварају контраст: од светлих до дубоких црвених, браон и црних нијанси. Облици лобања се значајно разликују, неке су компактније, масивније, друге лакше, прозрачне. Симетрична усецања, расецања Глава, деструкција материје појачавају код посматрача осећај нелагоде у сусрету са овим специфичним портретима. Осим тога, као и у сликарству, скулптуре се односе на теме смрти и пролазности. Сигурно је да је многе од њих уметник створио на основу својих цртежа.
Колекционарски бронзани одливци
Слично, скулптуре Глава, рељефи као и Хамлет и Макбет настале су у строго ограниченом броју од осам примерака и четири ауторска примерка. Укратко, што је важно са становишта колекционара, ово исцрпљује дозвољени тираж таквих репродукција у будућности.
текст: Маугожата Голембјевска
фот. Катаржина Мјежвинска, архива Art Agenda Nova
