Постоје аукције уметности које занимају колекционаре. Постоје и оне које истовремено постају културни, финансијски и симболички догађај. Управо у ту другу категорију спада продаја приватне колекције. Џо Луис, британски милијардер, инвеститор и бивши власник клуба Tottenham Hotspur F.C. управо продаје своју импресивну колекцију слика. Шта овај потез значи и како ће утицати на тржиште уметности као инвестиције?
У наредном месецу аукцијска кућа Sotheby’s ће у Лондону изложити збирку дела чија се вредност процењује на око 150 милиона фунти. Ово може бити најскупља колекција једног власника продата у историји града. Али иза астрономских бројева крије се нешто много занимљивије од самог луксуза.
Ово је прича о укусу, ризику и свету у који већина људи никада не завири.
Џо Луис. Уметност као језик заиста богатих људи
У свету ултрабогатих уметност одавно више није декорација. То је облик капитала, утицаја и личне легенде. Дела тамо не висе случајно — она су као манифести карактера.
Колекција Џоа Луиса изгледа управо као такав манифест.
У њој се налазе имена која деценијама граде историју европске уметности: Gustav Klimt, Francis Bacon, Lucian Freud, Amedeo Modigliani или Edgar Degas.
Ово није колекција прављена за Инстаграм. У њој нема упадљиве модерности нити „модних имена сезоне”. Уместо тога, присутна је тежина историје, емоција и имена која су преживела генерације.
Једно од најважнијих дела је портрет Гертруд Лоев, дело Климта из 1902. године — слика не само лепа, већ и обележена историјом XX века. Њена јунакиња, бечка аристократкиња јеврејског порекла, побегла је из Аустрије пред нацизмом. Сама слика је годинама кружила између колекција и фондација, пре него што се вратила наследницима породице.
Sotheby’s данас процењује његову вредност на око 30 милиона фунти.
Колекционари и трејдери имају више заједничког него што се чини
Џо Луис није рођен у свету галерија и приватних музеја. Дошао је на свет изнад лондонског паба, а богатство је стекао као трејдер валутама. Зарађивао је огроман новац на кретањима тржишта, доносећи одлуке тамо где су се други плашили ризика.
И управо то се види у овој колекцији.
Френсис Бејкон са својим брутално искреним аутопортретима. Фројд који слика људе без улепшавања. Модилијани који ствара меланхоличне, издужене силуете. Ово нису „безбедна” дела. Повезује их интензитет — емотивни и естетски.
На неки начин, колекција Луиса подсећа на добро изграђен инвестициони портфолио. Није случајна збирка скупих ствари. Има карактер. Напетост. Храброст.
Луксуз који не виче
Најзанимљивије у овој причи је ипак нешто друго. У временима када се луксуз све чешће своди на видљиви лого, егзотична путовања и аутомобиле приказиване на друштвеним мрежама, ова аукција подсећа на старију дефиницију богатства.
Тише. Више рафинирано.
Истински велике колекције уметности често постоје ван домашаја камера. Сакривене су у приватним резиденцијама, породичним фондацијама или сефовима слободних лука у Женеви. Када доспеју на тржиште, свет финансија и уметности на то гледа као на тренутак откривања приватне империје.
И управо зато је продаја колекције Joe Lewisa нешто више од још једне аукције.
То је редак тренутак када можете видети какав је укус човека који је деценијама располагао милијардама — и који је уместо да купује пролазне трендове, улагао у ствари које ће трајати.
